Dreške

copy-a1a1a1Malo čudna reč, mada, meni nije. U mom selu se tako kaže za odeću, garderobu… Ili dreje. Uglavnom, vistan, čakšire, tkanice, prtena košulja i jelek su sasvim uredu kada ih vidimo u selu. Zna seljak i seljanka kako da se obuku za njivu, kako kada idu lekaru… Lepo je videti narodnu nošiju, uz muziku za kolo, može da izazove lepa osećanja…

A kakav je današnja nošnja narodna? Kratke pantalonice, lepo uz duge noge za igranje u pesku i šetnje na plaži, uz to idu, naravno, bretele i japanke, pa da, za plažu… ili ako zahladi, a ipak nije toliko hladno tu su cepene, kako bi rekli u mom kraju, farmerice. Pa gola ledja, ili prikrivena nekim mašnicama da se ne vide trake brushaltera… I sve to vidite na mestu koje zahteva ležernost, eleganciju i uniformisanost! … Pa se posle žalimo na decu! Kakav im primer dajemo? images

A nisu samo institucije, koje su uzgred rečeno ukaljale ime i značaj  institucije, nego i ulice, kafane su izgubile znake prepoznavanja. Ne možeš  više da kažeš  „pogledaj ga, obukao se k’o  sa ulice“ jer  su i oni sa ulice i oni na radnim mestima ili klijenti, korisnici isti, ne daju se raspoznati…

Jeftino, mnogo jeftino! Da l’ samo meni smeta? Znam, nije problem u dreškama nego u onima koji i na kojim mestima ih nose…

Kada bih…

Mislim da, kada bih znala da napišem pesmu, pisala bih…
kako volim kada njegovi prsti tek ovlaš dotaknu moje,
stisak ruke u džepu njegovog kaputa.

I da ne znam šta mi je draže,
kada me strasno ljubi ili kada blaženo usnim
u zagrljaju njegovom, bezbroj puta.

Lucidno bih pisala da volim kada nosi šešir iako to ne voli,
da ne volim kada ćuti i lista dnevnu štampu telefona,
pa onda shvati da se durim i neprimetno mi osmeh izmami.

A nije tako savršen, ima on sto mana,
ali su mi nekako slatke,
mogu da ih vidim sa nama.

Nestrpljivo bih, još pisala kako sam slobodna, spokojna, srećna
ali se bojim da neću umeti,
i da ću rečima narušiti tu čistotu iskre(nosti).

IMG_51318874767566-4

Ozbiljnost uglomera

images (1)Jedna situacija me je navela da duboko razmislim… o sebi, o svojima, o svima…

Svi smo sebični, ok.  Ja samo kažem da ne volim davanje značaja nečemu što još uvek ne postoji i to naglasim više puta i očekujem da me ne diraju… Ali, ničim izazvano, mirođija, inače jedna od mojih najdražih, ne miruje i krčka se i ja prosto moram da zapištim i zašištim i pokažem onu mračnu stranu, ljudsku, oslobađajuću… a mirođija i svi okolni začini dobijaju puno pravo retoričke nadmoći i proglašavju  me ludom, nerazumnom i optužuju kako se raspirim za sitnicu!

Da, i još … fin razgovor preko novih savremenih tehnologija stiglih u najveće zabiti … Ja, sama sa sobom izbalansirana kažem: „Samo da vas pohvalim, sve je pod konac!“ A druga strana žice reže „A kada to nije bilo?“ i onda shvatiš … uglomer, zajebana stvarčica! Meri li meri, a kad se poklope merenja brojke se tako raziđu! poražavajuće!

E sad, ovakav kraj nikako ne liči na mene, zato! Udah! Pištanje i šištanje dođu kao provetravanje! Fino sam otvorila prozore, sva paučina je nestala, nema šta da se slegne jer je prašina isterana na čistac i može lepo da se spava! Izdah! Smiraj!

Snaga

Jednog proleća…jutro je bilo vedro, sunčano. lepo. prohladano.

pod neuobičajenom tremom sam… sutra je veliki dan… danas se spremam, moram biti jaka!

u moje odaje, sa zbunjenim osmehom, ulazi moja Dragica i kaže da je dobila ono za čim je jako žudela… dugo je želela… srećna je i još uvek ne može da viče na sav glas, još uvek mora da skrije zbunjenost i sreću… koliko li joj samo snage potrebno da ćuti, kad iz srca samo vrište reči, a na površinu izađe samo blagi osmeh i učtiv razgovor …

danas će neko moj nekoga dobiti.

počinje da se oblači…

konačno završavam svoje pripreme, uz neizostavnu pomoć prijatelja, smiraj dana, kiša pada, onako podmuklo, najvljuje smiraj mene, ravnotežu i spremnost za novi, bitan dan… A onda, zvuk moje omiljene melodije na SAMSUNGu, iskrzanom od vremena, jedan dragi glas i vest koja nimalo nije draga… koliko li joj je snage trebalo da mi saopšti…

danas je neko moj nekoga izgubio.

sutrašnji dan je prošao, mislila sam da mojoj tremi nema kraja… i za tren gotovo je sve, koliko mi je trebalo da izdržim ispitivanje, čekanje, koliko li njima bilo potrebno da izdrže sve te lepe i ne lepe stvari…

… ta divna reč…SNAGA!

Zebnja ali nije moja

Sve se preokrenulo, tj. izokrenulo!
Da se preokrenulo, išlo bi na onu stranu… onako kako ja hoću, a kad se izokrene … E tu više nema pomoći!
Ili se mene plaše ili se plaše sebe! Ne znam šta je, ali svakako sam u problemu … Ili je problem u meni! Hm?!
Čim rešim da menjam, a to radim jer ne ide, ono se ispostavi da je to najgora moguća stvar na svetu!
I tako… malo imaš frizuru iz salona elektrodistribucije, oči sa vodopada Nijagare, a srce profircano trulim osmehom, u grudima nešto tupo…
San dodje u pravom trenutku iznemoglosti i isceli sve rane do ponovnog preokreta, do ponovnog izokreta!
I nemam sliku da to i dokažem…
Amin! Izvin’te AMAN VIŠE!!!

Skomšijavanje

Sad je zvanično!
Slomili su je … u param parčad, nežno je bacivši sa najveće planine u ambis!
Zgazili su je… nežno joj prelazeći preko  istrosenog, još uvek, u potpunosti, neiskorišćenog tela!

A ne izgleda tako… Drži se ona, jak to komarac, zuji i dalje, samo se slabije čuje.

Krenula je sa stavom bika, protivu zelene kosmate planete! Ali shvata da mora da se bori i protivu šarenog dvorca kraj reke koji toliko voli! I to ne sa dvorskom ludom u njemu, već ludakom koji je ponosni vlasnik jedne fotelje u kućerku, koji ona dobro zna, sa plavim zidovima i žutim krovom!!
Njegov komšija, Alf, se baškari u straćari s nekom čudnom, zelenom slamom…tu ima jedna velika, udobna, roze  fotelja. Skomšijali su se pošto se kosmato zeleno čudovište ušuškalo u  roze foteljicu… I tako, to su lepi komšijski odnosi… Ja tebi, ti meni… Ja tebi predam senku svoga straha, ti meni …pa samo mi smetaš… Al neka te …
A ovaj drugi ili je on prvi od ovog prvog ili drugog uzme fazon, ali ne zna šta će sa tim, kao i sa svim drugim što uzme,  ili mu se nudi… A ovaj prvi nema potrbe da uzima bilo šta od bilo koga…samo dobro smisli hoće li imati od njih neku mačku za ručak…
Zbunjujuće, zar ne? Bitno je da se oni razumeju i uklapaju…

Samo se Kalimerica nigde nešto ne uklapa… Nikako da se skomšija! Ne zna kako to da uradi… I gde su one ljuske koje su je čuvale i štitile? I kako da nauči da joj šareni leptiri greju samo stomak, da ne sme da odu na nivo više!!! I opet udje kao bik, a izadje kao srna…
Jer kad drugačije pokuša ne pliva dobro, pa opet kako ume i zna…

Na poslužavniku je očekivano fantastičnog izgleda hrana i posudje koje se sjaji i prosto te strah da ga dopipnes jer ćeš ostaviti otiske! Uzima, pažljivo i isto onako, njihovim nežnim pokretima, nosi sa sobom i ostavlja negde usput…

image

Kalimerica…pa, jak je to komarac!

Tri adrese. Tri života

Hm, i sad treba OVA da bude srećnija, veselija, bolja ili kako god… Po prvi put kažem da ne želim ništa. Da se ne nadam da će biti bolja, lepša, srećnija.
Zabranila sam da mi je čestitaju, da mi žele i ono što mi stvarno treba i ono što oni misle da mi treba…
Kažu da praznike treba da se provedu u krugu porodice…ja dok stignem do tog svog lepog kruga, lepo crknem od muke… Zamisli da zvanično živiš na jednoj adresi, nezvanično na drugoj, a u svoj lepi krug treba da se ušuškaš na trećoj! I to sve u dva različita grada i jedno selo… Lepo je sve to, zaista cenim i volim što znam da mogu da biram gde ću da prespavam… Ali da li se neko zapitao šta sve treba da poneseš, pa makar i za jednu noć? A tek za nedelju dana… Kofer uvek spreman, kombinacije garderobe uigrane, a ja istrošena od sklapanja i presklapanja… I ne daj bože da nešto zaboraviš.
Pa se ti posle osećaj ispunjenim radošću i veselju, budi poletan i vedrog duha kad dan pred Badnje veče potrošim u dolasku, a dan Božića potrošim u odlasku…  Kuda? Možda bolno pitanje Kome?
Živim nečiji život, živim tri života. Slavim nečije odmore, slavim nečije dane, brinem tudje brige, nosim tudjii teret! A gde sam tu ja?
Jesam deo svih njih, ali bih volela da ja sam budem celina, krug u koji ću da pustim one koje ja želim, koji će da se širi zato što mi tako želimo, hoću da likujem i da se sjajim kao zvezda … 2:46 je, mrkli mrak je, jedinu svetlost daju sijalice koje smenjuju nekim čudnim ritmom, ali ulepsaju nekoliko dana celu kuću, i nešto sasvim čudno… Ili sam ja zaboravila kako je to biti na selu, ili je ceo svet poludeo ali petlovi se čuju kao da sviće… Od savremenih tehnika ima svega, ali nema signala da se to i dokaze 🙂
Imam sve uslove da lepo spavam…mir, tišina, udoban krevet, pokrivena onim jorganom što iziskuje punu fizičku snagu da bi se okrenuo…
A ja bih da vristim … Jer ne mogu da umirim nemir, ne mogu da umirim mir… Jer sve nemam…jer imam ništa…
I nije onako kako izgleda, mnogo je bolje i gore, ali stvarno mi treba da se malo požalim… Sutra će već opet biti sjajno 🙂